Search

Friday, July 27, 2012

“Да му умре козата на комшијата” - уште колку ли долго оваа изрека ќе владее?




                Раскарани соседи кои не можат да се погледнат и меѓусебно си штетат. 21-от век очигледно ништо не сменил, луѓето не ги еволуирале меѓучовечките односи. До кога ќе се насладуваме со малите тајни на нашите соседи? Малите гратчиња дозволиле човековите инстинкти и човековата љубопитност полека да ги преминат своите граници. Соседите постојано демнат и кога најмалку ги очекуваме настапуваат со своите мали злосторства.
             Изненадувачки соседите имаат работа токму во попладневните часови за одмор, тогаш најдобро се коват шајките, огнот се пали токму кога сосетката ќе реши да проветри, а пак да не зборуваме кога од горниот кат соседот ќе се ослободи од ѓубрето токму над вашата глава. 

         На сите барем еднаш им се има случено да се качи налутениот сосед кој не може да толерира никаква музика. По дефолт мора да има закачка со некој од соседите особено кругот на куќи во најблиска средина. Недостатокот на работа или преголемата љубопитност на соседите направиле режија на сапуници во маалата. Сценарија обликувани од разни озборувања и сосема отворено шпионирање. Тенки ѕидови не делат а сепак толку мислења и предрасуди меѓу нас.


          Како и да е постои најдобрата комшика која повеќе е дома кај тебе од колку кај неа. Соседот од спроти кој е главно присутен на сите рокади во домот и секако со кој ги следите сите спротски натпревари. Вашите и нашите деца постојано ќе лудуваат заедно, па зар тие не се соседи?   


                                                                                                      Анета Трајкова

Wednesday, July 25, 2012

The UFO phenomenon


UFO's have been around for about a century now, there have been thousands of sightings. One of the first UFO sightings was in 1896 in Sacramento, California, within a period of two years there were thousands of reports of people seeing the thing, described by some witnesses as a dark cigar shaped craft. Even though there have been thousands of reports of UFO's there are only a few that makes even skeptics scratch their heads.  The Kenneth Arnold sighting was what started the modern UFO era. In May, 1947 Kevin Arnold a pilot and businessman spotted a number of shapes flying over Mount Rainier, he described the movement of the objects as “skipping like saucers across a pond” which gave birth to the term “flying saucers”. 

Kenneth Arnold

Two months later in Roswell a farmer named Mac Brazel found a debris field strewn with some strange materials unlike anything he had seen before, he showed parts of the debris to his family and friends who were equally astonished as Brazel was.. Jesse Marcel Sr. an intelligence officer at Roswell Army Air Force base at that time, he was ordered to investigate the crash site, he was accompanied by CIC officer Sheridan Cavitt. Marcell related the events of the search through the debris in his own words: "When we arrived at the crash site, it was amazing to see the vast amount of area it covered."
"...it scattered over an area of about three quarters of a mile long, I would say, and fairly wide, several hundred feet wide. "It was definitely not a weather or tracking device, nor was it any sort of plane or missile."
"I don't know what it was, but it certainly wasn't anything built by us and it most certainly wasn't any weather balloon."
"...small beams about three eighths or a half inch square with some sort of hieroglyphics on them that nobody could decipher. These looked something like balsa wood, and were about the same weight, except that they were not wood at all. They were very hard, although flexible, and would not burn at all. There was a great deal of an unusual parchment-like substance which was brown in color and extremely strong, and great number of small pieces of a metal like tinfoil, except that it wasn't tinfoil. I was interested in electronics and kept looking for something that resembled instruments or electronic equipment, but I didn't find anything.
"...Cavitt, I think, found a black, metallic-looking box several inches square. As there was no apparent way to open this, and since it didn't appear to be an instrument package of any sort, we threw it in with the rest of the stuff." "It had little numbers with symbols that we had to call hieroglyphics because I could not understand them. They were pink and purple. They looked like they were painted on. I even took my cigarette lighter and tried to burn the material we found that resembled parchment and balsa, but it would not burn , wouldn't even smoke," "...the pieces of metal that we brought back were so thin, just like the tinfoil in a pack of cigarettes," "...you could not tear or cut it either. We even tried making a dent in it with a sixteen-pound sledgehammer, and there was still no dent in it." Having rode to the site in two vehicles, Marcel sent Cavitt back to the base with his Jeep full of the material, and Marcel took his Buick, and stopped by his house to show his wife and son his amazing find. When Marcel returned to base he was instructed to load the debris on a B-29 and fly them to Carswell AAFB in Ft. Worth, Texas, there Brigadier General Roger Ramey took full charge of the case. Under orders Marcel stated that the debris found was of a weather balloon, pictures were taken of Marcel holding a different new material. When he was interviewed in 1978 Marcel stated that the materials he found were definitely NOT from a weather balloon.

There was another event before Kenneth Arnold's and Roswell crash,
“The Battle of Los Angeles”. In the early morning hours of February 25th 1942 and air raid siren awoke all the residents, the army's 37th Coast Artillery Brigade with their massive spotlights lit up the clear black skies, what they saw was a giant UFO hovering over the skies of LA. The 37th's anti-aircraft guns immediately opened fire on the massive object, the object took many direct hits but appeared undamaged, the 30 minute barrage sent spent and fragmented artillery shells over homes and citizens, killing six individuals.
 
Testimony from and Air Raid Warden:
"It was huge! It was just enormous! And it was practically right over my house. I had never seen anything like it in my life!" she said.
"It was just hovering there in the sky and hardly moving at all."
"It was a lovely pale orange and about the most beautiful thing you've ever seen. I could see it perfectly because it was very close. It was big!"
"They sent fighter planes up and I watched them in groups approach it and then turn away. There were shooting at it but it didn't seem to matter."
"It was like the Fourth of July, but much louder. They were firing like crazy but they couldn't touch it."
"I'll never forget what a magnificent sight it was. Just marvelous. And what a gorgeous color!"
What does all this stuff about flying saucers amount to? What can it mean? What is the truth?”

Sir Winston Churchill - July 1952
                                                                                                                                Dime Danov

Wednesday, July 18, 2012

ПОЧНАВ И НЕМА ДА ЗАПРАМ, ПОЛЕКА, НО СИГУРНО - ЈОЦЕ ПАНОВ

Миленик во Македонија, а се претвори и во миленик на женската популација на повеќе балкански територии. И веќе не е колекционер на женските срца само кај нас. Дали можеш да останеш рамнодушна и мирна кога пее тој? Признај дека почнуваш да потпевнуваш и да скокаш со него уште кога ќе го видиш.

Како да се дефинира поимот “побаруван”? - Кратко и јасно, само со два збора — ЈОЦЕ ПАНОВ. Тој има интересна ѕвезда која блеска силно, ѕвезда која повторно блесна силно со новиот летен сингл “Око мое зелено”. Во текот на изминатиов месец во убава, пријатна и разиграна атмосвера во студиото “Анастасија” во Скопје, Јоце ја сними својата нова песна насловена “Око мое зелено”. Но авантурите на Јоце никако да престанат. Во топла јулска ноќ на „Сунчане Скале“ ја крена на нозе заспаната црногорска публика и го промовира албумот “Ватрени печати”, а воедно и неговата нова песна “Око мое зелено” со музика и текст: Јоце Панов и Дејан Илиевски и српската верзија “Око моје зелено” со текст на српски Жаклина Милутинович.

Покрај текстот и музиката , за аражманот се погрижи Иле Спасов, а продуцент е Љупчо Павловски. Песната ги има сите атрибути за летен хит, заразен летен ритам и интересен текст. Според најавите, песната ќе добие и видео спот кој ќе се снима на две локации во Струга и Будва.

Мојата љубов е моја ѕвезда, мој остров, моја приказна

За љубовта пишувале врвни поети, писатели, психолози, филозофи. Тема вечна-непресушна. А сè уште е неоткриена и необјаснета нејзината волшебност, нејзината силна магија над магиите. Љубовта со својата моќ поведува војни, повикува на двобој. Дури и Пушкин, поетот на љубовта, згасна во двобојот за својата љубена. И љубовта го бранува светот, како потресите од Вертер.

Заљубените ги носи на своите крила на седмо небо. На вљубените им подаррува небесни, виолетови насмевки на лицето. Насмевка која блеска и одблеснува како сонцето од огледалото. А од очите им светкаат ѕвезди кои ги грее и охрабрува. Тие се како расцветани цветови. Погледите ја откриваат тајната на заљубените и вљубените. Видливо се открива кој во која е заљубен, поточно која во кого е вљубена, љубовта е најубавото нешто во животот. Состојба кога срцето и разумот стануваат најдобри пријатели. Затоа љуби затоа што љубовта е нешто што не може секој да го има и уживај во твоите чувства од милина.

Љубовта несопирлива низа светски поети, писатели, драмски автори ги возвиши до ѕвездите и ги круниса со ореол на вечна слава. Франческо Петрарка со љубовните сонети посветени на Лаура ја разбрани Италија и светот. Вилијам Шекспир со љубовните драми сè уште ги бранува театрите низ светот. Љубовта нè поведува низ патот кон блесоците и успешните подвизи низ животот.

Пулсира љубовта со големото срце на заљубените. Испреплетена со емоции, чувства, огнени и бурни страсти, болни копнежи. Таа е често променлива така што може од сончевина да премине во мрак. Се нижат противречни настани, девојката и дечкото се неразделни, се држат за раце, се прегрнуваат, а потоа оган се распламнува се разделуваат. Убавицата огорчена од љубовта е како принцеза облечена во широк бел фустан со блескава круна на глава, седи сама, сама без својот принц.


Автор на овој текст е нашата пријателка Ивана Поповска од Пехчево.

Saturday, July 14, 2012

Која е вашата фобија!?

Од нив страда дури 10% од светското население. Од нив не се бега, а сепак создаваат нагон во одредена ситуација да се сокриете во некоја кутија каде она од што се плашите нема да ве пронајде... Или пак во кутијата ќе се здобиете со друг страв!? Она за што зборувам се фобиите!
Сакале или не, сите имаме по некој скриен или откриен страв. Некои од нас се помириле со стравот, некои се’ уште се соочуваат, а некои не престануваат да се борат со својата ирационална фобија.

Можеби најчестиот страв кај луѓето се јавува при соочувањето со пајаци. Овој страв од пајаци уште се нарекува и арахнофобија и е проследен со потење, треперењеи чувство на немир кога лицето се наоѓа во присуство на пајак. Арахнофобијата почесто ја има кај жените.

Акрофобијата или страв од височина се толкува и како страв од паѓање затоа што лицата кои се соочуваат со акрофобијата најверојатно првично се плашат од паѓање, па следователно на тоа и од височината.

Ако сте уплашени да одите во лифтови, пештери, тунели и други затворени простории, тогаш најверојатно вие имате клаустрофобија, односно страв од затворен простор.

Некои луѓе сакаат да летаат, а некои пак имаат страв од летање. Луѓето кои го имаат овој страв или уште наречер аерофобија најчесто избегнуваат да летаат со авион. Кај луѓето со аерофобија се создава паника и при самото влегување во авион, а особено за време на турбуленциите.

Некрофобија е страв од умирање или воопшто страв од мртовци. Нормално дека повеќето луѓе се плашат од смрт, но кај оние кои се особено погодени од оваа фобија се создава силна вознемиреност и панични напади при самата помисла на смртта. Тие не само што се плашат од мртви луѓе, туку и од мртви животни, па дури и кога ќе видат мртви на телевизија, во весник и слично.

Никтофобија или скотофобија е страв од темнината кој најчесто се јавува во периодот на детството.

А еве и за другите повпечатливи и  поинтригантни фобии:

Офидофобија - прекумерен страв од змии
Кинофобија - прекумерен страв од кучиња
Хемофобија - страв од крв и крварење
Филемафобија - страв од бакнување
Нудофобија - страв од голотија
Метифобија - страв од алкохол
Генофобија - страв од секс
Алекторофобија -страв од кокошки

Но каква и фобија да имате  нема потреба да се грижите повеќе!  Научниците во универзитетот во Хирошима веќе пронашле инјекција со чие вбризгување во мозокот може да се „исклучи“ центарот одговорен за појава на страв.






Елена Данова




„Мрзливата жена и метлата“ играше и во Дојран

За време на осумдневниот престој во Дојран на корисниците на Дневниот центар ПОРАКА НЕГОТИНО заедно со своите асистенти и волонтерите на ПОРАКА НЕГОТИНО за прв пат пред дојранската публика беше одиграна претставата „Мрзливата жена и метлата“. Претставата се одигра на Летна сцена, Златен брег, Стар Дојран, а покрај туристите присуствуваа претставници од општината и лицата со церебрална парализа од Бања Банско. Претставата беше успешна, а публиката бескрајно импресионирана од одлично одиграните рољи.




Елена Данова

Вечер на алтернативна музика на Пивофест



Скара,  ладно пиво и добра музика. Звучи познато?  Ова како целина го има само на Пивофест 2012 во Прилеп!

На плоштадот каде што и се одржуваше манифестацијата не пречекаа бројни штандови со пиво и скара, додека во позадина го слушавме одјавувањето на водителите и најавата за претстојната вечер.





Честа да го отворат ова десето јубилејно издание на Пивофест, им припадна на нашите тетовчани Conquering Lion кои  ја подгреjаа атмосферата за Ras Zacharri од Јамајка! И наеднаш нешто се случи... Капки дожд ни се разлеjаа по лицата, косата и облеката ни беа мокри. Сите помислија дека атмосферата ќе „спласне“ и програмата ќе биде пропратена од под некоја стреа или дрво. Но не! Сите останаа пред сцената. Играа и пееја заедно. Никој не се помрдна да оди некаде, плашејќи се дека местото ќе му биде зафатено. Со игра и песна му се спротивставувавме на дождот, па на крај тој мораше да престане.

Следни беа ѕвездите на вечерта. С.А.Р.С. од Србија и Дубиоза Колектив од Босна и Херцеговина. Залудни ќе бидат зборовите потрошени на опишување на атмосферата додека тие растураа на сцената. Едноставно треба да се биде   таму!



   Оваа статија ќе ја завршам исто како што ја започнав: скара, пиво, музика, дожд... Што уште посакувате да се случи за да присуствувате? Пивофестот е во тек, фатете барем малку од она што го испуштивте.




Сања Станкова

Friday, July 13, 2012

Каде отидоа сите идеи !?


          Каде е идентитетот на денешната младина? Дали иновативноста како одлика на младите кои ги уживаат привилегиите се удавила во алкохолот или можеби прецутела во социјалните мрежи. Колку можат да покажат креативност нашите млади провинцијалци и колку тие се изразуваат себе си во било каков правец, моментално е дискутабилно. Далеку од учебната година кога имаа само еден проблем – оценките, дали младите едноставно го пуштаат својот мозок и без размислување се втурнуваат во монотониот живот жалејќи се колку е тоа очајно досадно?



          Идеите замираат и кога е потребно младите да дејствуваат тие не можат да се пронајдат себе си. Од десет испитаници за определена задача само тројца имаат налик на идеја или нешто повеќе на дежа ву. Во дадени ситуации од 20 млади никој го нема креативниот правец или поточно бараната добитна комбинација. Дали можеби општеството ги заробило во своите закоравени идеи или пак можеби проблемот се крие токму во младите? Интензивно сите се закачени на социјалните мрежи, се листаат сликите на пријателите, па статусите како и коментарите кои меѓудругото се преклопуваат едни со други и во кои има се’ освен иновативност. Активно се слуша комерцијална музика, се дели истото размислување, истиот стил го тера  грото од младината, а пак сфаќањата се онакви за кои очекуваат сите.

           Кој би излегол од кутијата? Кој би покажал нешто ново и поразлично? Дали младите си дозволуваат нешто повеќе од тоа што го имаат видено? Дали телевизијата им ги пласира готовите нешта, дали младината се претвора во пасивен паразит? Дали нема кој да ја поттурне оваа младина, да и’ покаже и да ја насочи? Што укажува фактот дека на едно исто место во исто време има пет лица со исти обувки на нозете? Дали можеби немањето избор?


           Зошто едноставно да се претопиме со толпата? Дали денешната младина сака воопшто предизвик или ќе реши да се препушти во рацете на пороците со потсвесно размислување дека тоа е лекот за секоја тинејџерска болка? Дали би му покажале на ова општество дека може поинаку на многу начини различно од тоа што се очекува?


           Дали би продолжиле да работиме, живееме и размислуваме шаблонски? Дали медиумите и дофатните нешта ни го перат мозокот? Пронајдете ја креативноста во вас и не се изненадувајте доколку некој ја најде пред вас!


                                                                                              Анета Трајкова 

Tuesday, July 10, 2012


YMLP 2012 – A long lasting memento


Have you ever wondered why, we in Macedonia, use the same stereotype for the summer holidays, and as in the past we’re more willing to go to the swimming pools and the beaches?

I admit, I’m indeed addicted to things that I’ve already been through, and I know that I’d have full control of them. However, wouldn’t it be so much better if we would’ve been indulged in life and if we would’ve been into a really brave new spending life-time adventures?

The concept of “camping” for us doesn’t almost mean anything. Maybe you’d get fancy about the night before the first of May, but this is something completely different. It’s all about you and your dedication to the ones around you. This camp is a project developed by Peace Corps volunteers together with USAID and YMCA-Bitola and as well as many other organizations. It aims to make leaders of all young men in Macedonia during a 7 day journey in the region of ‘Tajmishte’. Well, it won’t be like a walk in a park, but you’ll get the experience needed to become a chieftain in your community.

Bonfires, archery, sleeping in tents, parties, joking all around, learning many useful skills are all in the daily activities of all campers. And the most substantial, there are no cigarettes, no cell phones, no alcohol and no girls to bother you and to make you pay attention to some very simple and banal stuff.

At first glance, it seems weird. A whole week without FB or the internet… you’d be out of this world to go there… but on the other hand, could you imagine how much our life has changed. Above all we must acknowledge that it has lost its triviality and has become an integrated fragment of a “more sophisticated” quasi-modern society. Even though we’ve got a lot benefits from its computer era, still the tall mountains, the thick forests, the shining sun and the fresh air ought to be the things that we should be delighted by.

The arrival in the camp, as any other beginnings, was followed with sad emotions, fear, and a bunch of soap opera scripts for the following week. Obviously the human being could be creative, imaginative and “productive” when it has the desire for it. Nevertheless, you got to go, whether you feel like it or not… so with your bag on the back and the boring “Be careful!”, “Answer the phone!”, “Listen carefully to  them” of your parents and ‘till they weep out, you’ve found yourself in a van with more flabbergasted guys, but in the same time fit to meet with the circumstances.

As the trees, the branches, the green leaves pass by, accompanied by the merry warblers emitting marvelous sounds flying in the firmament filled with the dusky hills, you find your speech and lead off your words. You’re like a little child at the first day of school that has seen, for the first time, the gorgeousness of the day. You’re agreeing to flow into the unknown and unfamiliar waters and as the conversation fluently goes by, you’re ripping along the way. Before you can surpass the convalescence because of the bumpy driving, of the holes on the road, you’ve already arrived at the pedestal of one astonishing and breathtaking vast mountain.

Everything around you shines with energy, warmth, and waits for you, to make you feel at home, to embrace you into the sublimity… then, with your lungs full with freshness, with your soul purified, you’re off to enter the notorious place. Surrounded by other, unknown visages, you’re faced with the situation of the moment. You ought to take control, take the initiative, and you put your bag aside.

The first day is the most difficult of them all. Lost in time and space, you’re more to estrange of everything. Instead, you’ve found yourself in your team, and you don’t know anyone. Everyone’s trying to present himself in a brighter manner and to coruscate with his apparition. As can be expected, our own Aaron managed very well with everything. We were the first to go rough camping, to make ourselves a dinner, to go night-hiking, deep into the woods, and as scouts that don’t fear anything, we penetrated into the darkness.

We, the ‘Death Eaters’, had our chant, flag, and an importance in the camp. The point system made us work harder. In the morning there were the classes, in the evening, the electives and in the meantime hanging outs with the “babas” and of course helping with all sorts of household chores. I want to thank the grandmas about the most delicious meals I’ve ever had.

Two nights in the Mountain House, two nights with the Brits, one to the rough camp, and one to choose, all these moments enhance and refresh the glory and make you liberate yourself. Now, in our team we were like a family, together resolving the difficulties. During the games the team work was particularly stressing. You must be in cahoots so as to succeed and accomplish, even without talking. The significance of the communication and the mutual understanding would find its way.

We were studying about health, about keeping the environment clean, about self-respect and making conditions for better life in the communities, as well as presenting all of this in a more modern way. In addition, all of that learning leads to one goal: creation of a human who’d be able to guide and lead the community, a LEADER.

And as the breeze blows rapidly, our week passed very swiftly. On the last day we had real fun. You could see some sorrow and a tear rolling down the cheek, but everything’s well if it ends well. We’ve made solid friendships that would never be torn apart. Moreover, we’re grateful for every kindness they gave us.

And at last, after saying goodbye to everyone, group by group we went to the vans. Hoping that we’d see each other next year, with the road ahead of us and the mementos in our head we left the small place with the big amenity in it.

                                                                                                                              Ilija Nikolov

TWI? Let us explain to you...




TWI (Training Workshops International) for children is a non-profit organization working in the Balkans. Every year they organize camps for children and orphanages in Bosnia, Serbia, Kosovo and Montenegro. They are dedicated in helping the people of the Balkan have better life and to help resolve disagreements between some Balkan countries. This kind of information and much more can be found on their blog or fb page.
How the journey of Bobby Houser did from Springfield to the Balkans became an organization…

They started in 1996 in Bosnia, and now they are much more developed than what they used to be. They feed the children who are hungry, they donate clothing to those who don’t have proper clothes, and they never separate the people on Muslim, Orthodox or have problems with nationality. And believe it or not, they do not get any salary for this.
The TWI Workshop in Negotino
 This weekend, between 7th and 8th of July, they had a short visit in Macedonia. For our great honor, they came in Negotino for their first time. But the last year, they had a workshop in Sveti Nikole. This time they had Leadership Workshop, organized to teach the young generation how to become a great leader and how to manage with your feelings when you come up on a stage and start talking without feeling nervous and without having stress problems The person who organized part of the activities together with the members from Negotino was Lolita Ristova, they gave their best in making the others feel comfortable during the seminar. So, as we said there were groups from Bosnia, Serbia, Kosovo and the American group.

Bobby Houser, the president of this organization, and her group together with the rest of the participants on this seminar, came on Saturday, 7 July. One hour after the arrival, they immediately started with the Workshop and got friendly with everyone. The group was formed by, as we said, Bobby Houser, the interpreters Lisbeth Houser Willis, Drew Morrisroe, Patricia Walton, Ed Nace, and Audra Hession. They were all had some special roll in the Workshop. Ed Nace was the icebreaker and his task was to prepare the members of the seminar for the long day. He used some methods that helped the members start thinking, talking and cooperate with each other. So, the first thing they needed to do was to describe their country in one single word. For the Serbians the word was: the hospitality and everybody agreed with that. For the Bosnians it was: multicultural. For the guests from Kosovo it was:  trustful inspired by helping people in no matter what kind of danger. For us, Macedonians it was our traditional dance “Тешкото” (Teshkoto), and for the Americans, the word was diversity.

After Ed’s Icebreaker, Drew Morrisroe was talking about setting a goal. He was explaining how we need to make difference between a goal and a vision. According to him, if you wake up with a goal, write it down and make sure it’s a smart one. For a smart goal you need to make it specific, measurable, attainable, relevant or realistic and time oriented. Of course in your life you will be faced with the 7 Daily enemies that will stop your goals, but your task is to be very persistent, and for that you need a big motivation in your life.


Next was Audra Hession, with her advices how to prepare an excellent presentation. For her it is very important to know the audience, the room and the site where the presentation will take place. Writing the presentation may be difficult because it needs to be short and very clear so those who are listening to you know what you’re talking about. So, she made a little exercise in which the participants needed to make a 2 minutes presentation by choosing one of the two topics: Why I think that you need to hairе me? And the second one was: why I decided to study what I want? The results were satisfying and after that we took a break and had dinner together. 


The next day, starting at 10 A.M we had a presentation about Stress Management, presented by Patricia Walton, a women that has had more than 30 years of experience with medicine. She described the signs that shows if we are feeling stressed and how can we manage that by doing things that we enjoy doing, like doing exercises, listening to music, helping someone or preparing something for someone. She told us that our stress can really influence on our personal or professional life.




At noon the seminar finished and it was time to hand out the certificates to the members of the seminar. They said, once again, that they had a lovely time and that they liked our traditional food and that they hope to come again and do much more activities. After the seminar was over, they went to see our monastery “St. Gjorgji” and to find out more about its history.



In the end, we all had a great lunch and we even had a great time by teaching them how to dance our Macedonian oro. So, we all hope that next year we will have the chance to see them again and to have them like guests once more. We have learnt a lot, and we are prepared now to use that knowledge, thanks to them.






 We have this short interview with Bobby Houser, talking about TWI. And do not be confused, Bobby Houser is actually very kind women to give us this information J



Emilija Petreska

Monday, July 9, 2012

Бидете хумани


Вечерта на 8 јули 2012 година на териоријата на градскиот стадион во Неготино се одржа хуманитарен концерт насловен "Хуман Потег". Концертот траеше вкупно четири часа и тоа од 21 часот па до 1 часот по полноќ. Предвидени гости на настанот беа Александар Тарабунов, Наташа Малинкова, Игор Узунов, Стефанија Јанева, Victory Bend, The Land Mines, Epidemy и Audio Funkers. За жал некои од гостите не можеа да пристигнат, но тоа не ги спречи неготинци да си поминат забавно, а воедно и да бидат хумани. 



Настанот беше организиран од страна на младите волонтери на Црвен Крст од Неготино на кои не им е прв пат да организираат настани од ваков вид. Тоа се младите хуманисти на кои многу семејства им се благодарни за помошта. Нивна порака е неготинци да продолжат со хуманоста и таа да биде уште поголема во иднина. Со симболична цена на картите од 50 денари, тие извршија уште една мисија во која главна цел им е да му помогнат на нечиј живот.



Наша порака е да ги посетувате настаните од ваков карактер бидејќи забавата е загарантирана, а и чувството дека сте помогнале некому ќе ве направи уште посреќни. Нам ни останува само да ве следиме и да ви ја доловуваме атмосферата. Бидете хумани!



Емилија Петреска

Sunday, July 8, 2012

Балканските културни средби по втор пат земаат замав во Неготино



Во саботата на 7 јули 2012 година се оддржаа по втор пат Балканските културни средби помеѓу Македонија и Турција. Манифестацијата беше составена од повеќе активности. Најпрво во НУ Центарот за култура "Ацо Ѓорчев" - Неготино, со почеток во 20 часот  се оддржа изложба на ликовни уметници од Турција при што им беа врачени сертификати, а воедно и можеа да уживаат во малиот перформанс на класична музика.

Во подоцнежните часови се одржа концерт со кој беше претставена нашата култура и фолклор низ песните и ората. Чекорите на орото и ритамот на народната музика ги импресионираа нашите гости кои со огромна желба ги очекуваат наредните културни средби, но следниот пат тоа да биде во Турција. Настанот беше доста посетен што покажува дека помеѓу Турција и Македонија соработката и меѓусебното разбирање оди во нагорна линија. 



На нас останува само да се надеваме дека следниот пат програмата ќе биде уште поисполнета и дека ќе ги привлечи не само неготинците туку и некои заинтересирани од другите градови бидејќи со ова докажуваме дека и ние имаме што да прикажеме. Во прилог ви оставаме фотографии и кратко видео од самата амосфера. Уживајте!




Емилија Петреска           





Wednesday, July 4, 2012

Младите пожарникари од Свети Николе пример за сите





Свети Николе може слободно да се гордее со младите херои кои се дел од еден многу важен проект. Она што тие го научија и го практикуваат со цел да им помогнат на своите соученици, а и на своите училишта е од големо значење. Во прилог ве оставаме со интервјуто кое го направивме со Нати Хасеј, американски волонтер од Мировниот Корпус кој безусловно ни ги сподели информациите за овој проект.


 1.       Кога започна овој проект? Кој ја даде идејата и која беше таа посебна мотивација што ве натера да го направете првиот чекор?

Проектот се залага да се направи план за евакуација во основните училишта и во Свети Николе и тој започна во Ноември 2011 година. Идејата беше на младите пожарникари кои се сега дел од доброволното Противпожарно Друштво од Свети Николе. До сега училиштата немаа план за евакуација во случај на пожар, па затоа и се започна овој проект.

2.   Кажете ни некои детали за проектов, кој е вклучен и имате ли помош од некој друг?

Младите пожарникари развија соработка со администрацијата во училиштата за да утврдат колку училници има во секое училиште и каде се лоцирани излезите. Членовите на организацијата Флоријан (Противпожарна хуманитарна организација од Велика Британија) помогна со подучување на младите пожарникари во изработката на план за училиштата. Сега училиштата имаат план за евакуација поставени во секоја училница.Сите овие планови беа рачно изработени од страна на младите пожарникари. На секој од тие планови се одбележани локацијата на противпожарните апарати, алармите, плановите за евакуација итн.

3.  Кој може да учествува во оваа група, има ли некои посебни критериуми или пак особини што мора да се поседуваат?


Младите пожарникари од Свети Николе беа единствената млада противпожарна група во Македонија се до пред неколку години. Оваа група е составена од малолетници заинтересирани за јавната безбедност. Младите од Свети Николе можат да бидат членови на групата на Свети Николе. Тинејџерите од други градови во Македонија кои се заинтересирани да се придружат на групата млади пожарникари треба да се консултираат со локалното доброволно или со професионалното противпожарно друштво. Моментално активни групи на млади пожарникари има во Битола, Богданци, Брвеница (Тетово), Велес, Свети Николе, Чаир (Скопје) итн.

4.  Што очекувате во иднина од овој проект, сметате ли дека младите денес се заинтересирани за пожарникарството?


Овој проект им помогна на локалните училишта за подготовка во случај на пожар. Во иднина се надеваме дека училиштата ќе имаат стандардна процедура во креирање на план за евакуација во случај на пожар. Плановите се изработени во соработка помеѓу локалните институции и противпожарните друштва. Младите кои се дел од овој проект ќе можат да ја видат важноста на противпожарните акции, спасувањето животи и заштитата на имоти. Но, најважно од се’ е дека нивната работа е хуманитарна и доброволна. 

5. Што сметате, кој е најдобриот начин да се покаже дека оваа професија е од голема важност?

Групата на млади пожарникари им дава можност на своите членови во Свети Николе да бидат дел од обуките за прва помош, спасувањето од пожар и организационен менаџмент. Тие имаат можност да комуницираат со пожарникари од Велика Британија и да воспостават контакти со овие странски соработници. Многу од нив имаа обуки исто како нивните колеги од професионалното Противпожарно Друштво. Овие млади најверојатно ќе станат професионални или доброволни пожарникари во иднина. Нема парична награда за помагање на училиштата околу развојот на план за евакуација, но има задоволство знаејќи дека наредната генерација ќе може да го користи тој план подобрувајќи го животот во заедницата.  Подобрувањето на заедницата доаѓа од луѓе кои пробуваат, граѓаните кои вложуваат  во своите заедници, а не од странски инвестиции. 

                                                                                                                          Емилија Петреска